„Ovo je bočica u svemirskom okeanu“ – poručio je astronom i astrobiolog Karl Sagan nakon lansiranja letelica Vojadžer, dva putnika van Sunčevog sistema koji nose zlatne ploče, najpoznatiji pokušaj ljudske civilizacije da komunicira sa vanzemaljcima.
Šta je zapravo zlatna ploča Vojadžera?
U pitanju su dve identične zlatne gramofonske ploče – po jedna na svakom od dve istoimene letelice lansirane 1977. godine. One sadrže zvukove i podatke iz kojih se mogu rekonstruisati slike, zamišljene kao kolaž života na Zemlji, namenjen svakoj naprednoj civilizaciji koja bi ih možda jednog dana pronašla. Ploče su osmišljene i kao svojevrsna vremenska kapsula – svedočanstvo o svetu inteligentnih bića u jednom istorijskom trenutku.
Tim, na čijem čelu je bio Sagan, gotovo godinu dana je birao sadržaj. Na pločama je urezano 116 slika – od jednostavnih naučnih dijagrama i prikaza Sunčevog sistema, DNK i ljudske anatomije, do fotografija pejzaža, gradova, životinja i ljudi u svakodnevnim situacijama. Tu su i zvuci Zemlje: šum talasa, vetar, grmljavina, ptice, kitovi, koraci i – ljudski smeh.
Poseban deo čine zvučne poruke: pozdravi na 55 jezika, poruka tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kurta Valdhajma, poruka predsednika SAD Džimija Kartera, muzika iz različitih kultura – od Baha, Mocarta i Betovena, preko tradicionalnih melodija iz raznih delova sveta, do rokenrola Čaka Berija.
Ugravirani su jednostavni crteži i uputstva: kako da se ploča pusti, na kom su jeziku zapisane informacije, gde se nalazi naš Sunčev sistem, pa čak i karta obližnjih pulsara – kosmičkih “svetionika” – koje bi potencijalnim pronalazačima pomogle da lociraju našu zvezdu.
Vojadžer nije bio prvi put da smo pokušali da ostavimo trag za moguće vanzemaljske komšije. Još početkom sedamdesetih, sonde Pionir 10 i 11 ponele su sa sobom metalne ploče sa jednostavnim crtežima muškarca i žene, šemom Sunčevog sistema i informacijama o našoj lokaciji u galaksiji.
U novembru 1974. godine, radio-teleskop Aresibo u Portoriku poslao je snažan radio-signal ka zvezdanom jatu M13, udaljenom oko 21.000 svetlosnih godina. Taj „Aresibo signal“ sadržao je u binarnom kodu osnovne informacije o hemijskom sastavu života, čoveku, Zemlji i samom teleskopu. U praksi je to više bio demonstracioni eksperiment nego realan pokušaj razgovora – povratni odgovor, čak i da postoji, stigao bi tek nakon desetina hiljada godina.
Vojadžer danas: sve dalje od Zemlje, sve bliže odgovoru?
Danas su obe sonde Vojadžer iza granica heliosfere, u međuzvezdanom prostoru – najdalji objekti koje je čovečanstvo ikada napravilo.
Vojadžer 1, na primer, za oko 40.000 godina proći će na oko 1,6 svetlosnih godina od zvezde Glize 445. Šanse da neka civilizacija baš tamo, baš tada, presretne malu letelicu iz našeg Sunčevog sistema mogu delovati gotovo zanemarljivo. Ipak, sama činjenica da smo uopšte poslali ovu poruku mnogo govori o nama: o tome da nismo zadovoljni time što samo posmatramo svemir, već da želimo i da čujemo ima li nekog sa druge strane linije.
Fermijev paradoks: ako smo poslali poruke – gde su odgovori?
Na ovu nameru, nadovezuje se pitanje, poznato kao Fermijev paradoks: ako je svemir ogroman, star i pun zvezda sličnih Suncu, a mnoge od njih imaju planete u „naseljivoj zoni“, kako to da još uvek nemamo jasne tragove vanzemaljskog života – ni mikroorganizama, ni gigantskih struktura u svemiru, ni radio signala koji nose prepoznatljiv potpis inteligencije?
Naši radio talasi već više od sto godina putuju kroz galaksiju. Namerni pokušaji komunikacije – poput pomenutih Aresibo poruka ili zlatne ploče Vojadžera – dodatni su „pozdravi“ u tom ogromnom kosmičkom prostoru. Pa ipak, odgovora nema.
Postoji mnogo mogućih objašnjenja: možda je inteligentan život izuzetno redak; možda se civilizacije brzo samounište pre nego što počnu da istražuju zvezde; možda je svemir preveliki i naši pokušaji su jednostavno isuviše skromni; a možda oni zaista postoje, ali ili ne žele da nam se jave – ili koriste sredstva komunikacije koja još nismo ni zamislili.
Definitivni odgovor (još) nemamo, ali je i putovanje ka njima vrlo zanimljivo, jer dilema da li smo sami u svemiru predstavlja jednu od egzistencijalnih tema od kako je čovečanstvo svesno postojanja prostora van planete Zemlje.
Za sve one koje zanima koliko su naši pokušaji da pošaljemo poruku u svemir zaista smisleni i koje su najzanimljivije hipoteze o Fermijevom paradoksu, pozivamo vas da prijavite svoje učešće na tribini „Nauka u kući – gde su vanzemaljci?“. Vidimo se u Evropskoj kući – možda nećemo dobiti odgovor od vanzemaljaca, ali sigurno ćemo zajedno postaviti prava pitanja.
Događaj će se održati u utorak, 25. novembra 2025. godine od 19 časova u Evropskoj kući u Beogradu. O astrobiologiji i potrazi za životom u svemiru govoriće prof. dr Tanja Berić i dr Nemanja Martinović, uz moderaciju Slobodana Bubnjevića i Marije Đurić.