Od trenutka kada se u laboratoriji rodi nova tehnologija do dana kada ona zaista pomogne pacijentima, često prođu godine – ponekad i decenije.
Problem, međutim, nije u nedostatku dobrih ideja, već u tome što naučni proboj mora da preživi realan svet: standarde, regulative, tržište i, najvažnije, poverenje.
Upravo o tim „nevidljivim“ fazama nauke – onima između otkrića i primene – govorio je Georges Dubourg, istraživač u oblasti biomedicinskih tehnologija i Organ-on-a-Chip sistema, na događaju „Otvoreni studio Evropa: Šta danas znači baviti se naukom?“, održanom u organizacije Evropske kuće Novi Sad i Francuskog Instituta Novi Sad.
Od trenutka kada se neka tehnologija razvije u laboratoriji do njene potencijalne primene u medicini često prođu godine. Na osnovu vašeg iskustva, koje su faze tog puta najkritičnije i gde se prelazak iz istraživanja u praksu najčešće „zaglavi“?
Od prvog laboratorijskog dokaza da neka tehnologija funkcioniše do njenog pouzdanog korišćenja u medicini, dug vremenski period retko je posledica manjka dobrih ideja. Mnogo češće on proizlazi iz zahteva stvarne primene: jasno definisane svrhe, stabilnih i ponovljivih performansi, kao i sposobnosti tehnologije da bezbedno i predvidivo funkcioniše izvan okvira u kojem su je razvili njeni autori.
Na tom putu, prelazak se najčešće zaglavljuje u tzv. jazu između validacije i standardizacije – u fazi kada su rezultati obećavajući, ali još uvek nedovoljno pouzdani ili uporedivi za rutinsku upotrebu. U prvoj etapi tog jaza, rani prototipovi mogu izgledati impresivno u rukama jednog ekspertskog tima, ali podbaciti kada drugi pokušaju da ponove rezultate. Da bi se tehnologiji zaista verovalo, ona mora davati dosledne rezultate bez obzira na to ko je koristi, u kojoj laboratoriji i u kakvom okruženju.
U drugoj etapi, čak i kada je metod reproduktivan, potrebno ga je prevesti iz faze „prototipa“ u fazu „proizvoda“ – uz jasnu kontrolu kvaliteta, odgovarajuću dokumentaciju i uklapanje u realne radne procese. Na kraju, usvajanje tehnologije zavisi manje od uzbuđenja koje donosi prvi uspešan eksperiment, a mnogo više od sposobnosti da se isti, pouzdan rezultat dobije svaki put – i u različitim rukama.
Kada je reč o tehnologijama organ-na-čipu, gde danas vidite njihov realni potencijal? Šta već sada mogu da promene u razvoju lekova, a koja su očekivanja, po vašem mišljenju, preuranjena ili pogrešno postavljena?
Danas, realno gledano, sistemi organ-na-čipu (tehnologija je koja koristi mikrofluidni čip za oponašanje fiziološke funkcije pojedinog organa) već mogu značajno unaprediti ranu selekciju kandidata za lekove i pojedine bezbednosne procene, kao dopunski izvor dokaza, naročito u oblastima u kojima životinjski modeli često daju pogrešnu sliku. Posebno su korisni kod istraživanja barijernih funkcija, inflamatornih puteva, određenih aspekata kardiotoksičnosti i toksičnosti povezanih sa ljudskim metabolizmom.
Njihova vrednost nije samo u tome da pokažu da neki spoj ne funkcioniše, već i da objasne zašto dolazi do neuspeha. To istraživačkim timovima omogućava da ranije donose kvalitetnije odluke i izbegnu skupa iznenađenja u kasnijim fazama razvoja. Ono što je, međutim, i dalje preuranjeno jeste očekivanje da će ove tehnologije u skorijoj budućnosti u potpunosti zameniti testiranja na životinjama za sve parametre, ili da se sistemi organ-na-čipu posmatraju kao univerzalni i pouzdani prediktori kliničke efikasnosti.
Oblast se razvija ka složenijim platformama poput multi-organskih sistema, analiza potpomognutih veštačkom inteligencijom i dugoročnih vizija koje uključuju modele prilagođene pojedinačnim pacijentima. Ipak, ostvarenje tog potencijala zavisiće od daljeg napretka u standardizaciji, reproduktivnosti, validaciji i praktičnoj primeni u većem obimu.
U razvoju ovakvih tehnologija, kako se usklađuju potrebe pacijenata, zahtevi farmaceutske industrije i regulatorni okviri, i gde naučnici imaju najmanji, a gde najveći uticaj u tom trouglu?
U ovom trouglu pacijenti, industrija i regulatori predstavljaju tri oslonca koja drže translacionu tehnologiju na okupu. Svaki od njih ima drugačije kriterijume uspeha: pacijenti i šira javnost teže relevantnosti i bezbednosti, industrija brzini razvoja, skalabilnosti i lakom uklapanju u postojeće procese, dok regulatori insistiraju na validiranim performansama, transparentnosti i jasnim smernicama za tumačenje rezultata i njihovih ograničenja. Do stvarnog usklađivanja dolazi onda kada se sva tri aktera fokusiraju na jasno definisan cilj i kada se dokazi sistematski grade upravo u odnosu na taj cilj.
Naučnici u tom trouglu imaju specifičnu i ključnu ulogu: njihov najveći uticaj leži u oblikovanju naučne uverljivosti tehnologije. Oni određuju nivo biološke verodostojnosti, biraju relevantne ishode, postavljaju kontrole i definišu standarde eksperimentalne rigoroznosti koji na kraju grade kredibilitet cele tehnologije. Šire prihvatanje, međutim, zavisi i od praktičnih i organizacionih faktora – raspoloživih resursa, institucionalnih prioriteta i spremnosti sistema da menja ustaljene prakse. To ne umanjuje značaj nauke, već ukazuje na to da se uspeh postiže tek na spoju čvrstih dokaza i odgovarajućih sistemskih podsticaja.
Kako izgleda razvoj visokih tehnologija u zemlji poput Srbije? Koji su izazovi specifični za manju naučnu i tržišnu sredinu, a koje prednosti takav kontekst može doneti u poređenju sa većim i razvijenijim sistemima?
U manjim sredinama poput Srbije, ključni izazovi uključuju ograničenu potražnju na lokalnom tržištu, manji broj industrijskih partnera za zajednički razvoj i složen prelazak sa istraživačkog finansiranja na komercijalizaciju proizvoda. Zadržavanje talenata često je teško, jer su iskusni inženjeri i translacioni naučnici izrazito mobilni na globalnom tržištu rada. Uz to, mnogi procesi validacije zahtevaju međunarodne mreže saradnje, posebno kada poverenje u tehnologiju zavisi od višelokacijskih studija i globalno priznatih standarda.
S druge strane, manji ekosistemi mogu imati važne prednosti. Timovi su često povezaniji, saradnja je neposrednija, a odluke se mogu donositi brže kada postoje prava partnerstva. Troškovi rane faze razvoja neretko su niži, a snažne tehničke grupe mogu izgraditi vrlo konkurentne kapacitete za istraživanje, razvoj i prototipizaciju.
Za Srbiju se kao naročito efikasna strategija nameće rano internacionalizovanje: uspostavljanje saradnji povezanih sa EU, validacija tehnologija na više lokacija u inostranstvu i orijentacija ka globalnom tržištu, uz zadržavanje ključnih istraživačkih i razvojnih kapaciteta u zemlji. U takvom modelu, lokalni ekosistem postaje oslonac za brzinu i tehničku izvrsnost, dok se obim, validacija i pristup tržištu ostvaruju kroz međunarodnu integraciju.