Dok se veštačka inteligencija u javnosti često svodi na zastrašujuću ili magičnu tehnologiju koja „misli umesto nas“, naučnik Oskar Marko objašnjava – problem nije u tehnologiji, već u tome kako o njoj govorimo.
Veštačka inteligencija je danas svuda – u telefonima, automobilima, medicini, poljoprivredi. Ipak, što je više prisutna u svakodnevnom životu, to je manje razumemo. O njoj govorimo kroz nekoliko ponavljajućih pojmova koji zvuče moćno, ali često ostaju prazni.U razgovoru povodom događaja „Otvoreni studio Evropa“ u Novom Sadu, Oskar Marko govori o tome šta je opasnije od samih algoritama, kako izgleda razvoj visoke tehnologije u Srbiji i zašto je danas naučnik podjednako istraživač – i prevodilac.
U javnom diskursu se veštačka inteligencija često svodi na nekoliko stalno ponavljanih termina, bez mnogo objašnjenja. Po vašem mišljenju, šta se gubi kada se nauka komunicira kroz „buzzworde“ (popularni izrazi), a ne kroz procese i ograničenja?
Problem sa „buzzwordima“ je u tome što se svi ili prave da znaju šta znače, i to sa zapanjujućim samopouzdanjem, ili zaista znaju, ali to znanje zadržavaju za sebe na elitistički način. Veštačka inteligencija je postala upravo takav pojam. Nekada se to zvalo obrada signala, zatim prepoznavanje obrazaca, potom mašinsko učenje, a danas je to – AI. U suštini, to je statistika na steroidima. Po mom mišljenju, moramo da krenemo od osnova, sa širom publikom i kroz javno angažovanje, pa tek onda da nadograđujemo znanje. Zato je javno razumevanje nauke ključno – a „buzzwordi“ mogu poslužiti kao udica, ali ne i kao suština.
Kolika je odgovornost naučnika kada govore o veštačkoj inteligenciji izvan stručnih krugova – šta pomaže razumevanju, a šta stvara lažna očekivanja ili nepotrebne strahove?
Ljudi su po prirodi prilično lenja bića i obožavamo jednostavna objašnjenja. Tu je i dobro poznati Daning-Krugerov efekat, prema kojem što manje znamo – to smo sigurniji u svoje znanje. Kada se to dvoje spoji, dobijete milijardu ‘stručnjaka’ za sport, geopolitiku i, u poslednje vreme, veštačku inteligenciju. To može biti opasno, jer i efekti primene AI mogu biti opasni: postoje rizici po privatnost, rizik od preteranog oslanjanja na tehnologiju u donošenju odluka, etički problemi, kao i pitanje odgovornosti – na primer u slučaju saobraćajne nezgode u kojoj učestvuju dva autonomna vozila ili pogrešne medicinske dijagnoze.
S druge strane, sve to može biti i zabavno, jer ljudi pristupaju AI-ju iz najrazličitijih uglova. Za neke je to trenutak ‘budućnost je stigla’, za druge alat za pravljenje smešnih slika, a ima i onih koji ga koriste da pišu domaće zadatke. Kao i kod svake tehnologije, važno je javnosti preneti tačne informacije i edukovati korisnike, ali ovog puta se revolucija dogodila u roku od nekoliko meseci i imali smo vrlo malo vremena da se pripremimo za ono što sledi.
U radu sa institucijama, industrijom i širom javnošću, u kojim situacijama ste se najčešće nalazili u ulozi ‘prevodioca’ između različitih jezika – tehničkog, administrativnog i društvenog – i zašto je ta uloga danas podjednako važna kao i samo istraživanje?
U takvim situacijama morate da okupite ljude različitih profila za istim stolom, da nauče nešto o perspektivi onih drugih i da se, korak po korak, približavaju zajedničkom razumevanju. Danas se vrlo malo stvari u nauci može postići individualno, pa čak i u timovima sa jedinstvenom ekspertizom. Timovi su najčešće interdisciplinarni. U BioSensu, na primer, imamo stručnjake za veštačku inteligenciju, agronome, stručnjake za materijale, ekologe… Upravljati njihovim radom na istom projektu jeste menadžment, ali učiniti da se međusobno razumeju i sarađuju – to je umetnost.
Kako izgleda razvoj visoke tehnologije u zemlji poput Srbije – koji su izazovi specifični za manje naučno i tržišno okruženje, a koje prednosti takav kontekst može da ponudi u poređenju sa većim i razvijenijim sistemima?
U Srbiji sama nauka zapravo i nije problem. Kada je reč o softverskim inovacijama, u osnovi vam je potreban laptop, ili u krajnjem slučaju server, poput onih koje imamo u BioSensu. Ako govorimo o hardverskim inovacijama, potrebna je laboratorija, a i to imamo. Pravi problemi nastaju nakon što je izum napravljen i prototip razvijen.
Pre svega, industrija je na veoma niskom nivou i potražnja za inovacijama je mala. Većina kompanija se bavi uslugama ili trgovinom, sa vrlo malo domaćih proizvoda na tržištu. Drugo, nedostaju investicije u startape. Biznis anđeli i fondovi rizičnog kapitala su retki, a iznosi ulaganja su uglavnom znatno manji nego na Zapadu.
Međutim, ono u čemu je Srbija jaka, što potvrđuje i izveštaj Startup Genome, jeste pristupačan i kvalitetan kadar. Imamo odlične inženjerske fakultete sa respektabilnom tradicijom, a kvalitet usluga je znatno viši nego na Istoku, a znatno jeftiniji nego na Zapadu. Ipak, ima još mnogo prostora za napredak. Potrebno je snažnije podržati spin-out kompanije sa univerziteta, za koje pravni okvir još uvek nije jasno definisan, kao i iskoristiti ogroman, neiskorišćen resurs – dijasporu. Ako uspemo da rešimo oba ta pitanja, imaćemo realnu šansu da pronađemo svoje mesto pod suncem.