Povodom specijalnog izdanja Sokratovog kafea, organizovanog u saradnji Evropske kuće Novi Sad i EU kornera u okviru OPENS-a, razgovarali smo sa pravnicom i bivšom poverenicom za zaštitu ravnopravnosti Brankicom Janković o digitalnoj kulturi, algoritmima, internet humoru i granicama između slobode izražavanja i društvene odgovornosti.
„Digitalno nasilje je staro nasilje u novom prostoru. Nekada je poniženje ostajalo u jednoj učionici, ulici ili grupi ljudi. Danas za nekoliko sati može postati viralno, pojačano algoritmima i vidljivo hiljadama ljudi, a često i trajno prisutno na internetu“, rekla je Janković, ističući da je digitalno okruženje stvorilo nove oblike diskriminacije, već je postojeće stereotipe, predrasude i nasilje učinilo bržim i masovnijim.
Ovaj događaj, organizovan u okviru obeležavanja Meseca Evrope, otvorio je teme uticaja digitalnih tehnologija na mlade i njihovo sazrevanje.
„U praksi sam često imala prilike da vidim koliko su posledice ovog nasilja teške. Posebno mi je bio težak slučaj učenika koji je na času informatike napravio „mim“ sa romskim dečakom iz odeljenja. Kada je dečak zamolio da se sadržaj ukloni, to nije učinjeno. Posle toga više nije želeo da ide u školu, žalio se na bolove u stomaku, plakao i molio roditelje da ga prebace u drugu školu. I upravo tu se vidi koliko je opasna ideja da je sve to „samo šala“. Za grupu koja lajkuje to je možda bio „mim“. Za dete koje je postalo meta, to je bilo javno poniženje pred čitavim odeljenjem“, istakla je ona.
Drugi veliki izazov je sama logika po kojoj algoritmi funkcionišu. Oni ne prepoznaju šta je dobro, tačno ili društveno korisno, već prepoznaju ono što zadržava pažnju. A pažnju najčešće zadržavaju bes, podsmeh, šok i konflikt.
„Najveći rizik nije samo u otvorenom govoru mržnje, već u tome što se kroz humor, ponavljanje i viralnost postepeno pomeraju granice onoga što počinjemo da doživljavamo kao normalno. Nešto što bi pre deset godina izazvalo šok, danas prolazi uz komentar: ‘ma to je samo mim'“.
Kada je reč o pravnom okviru, Janković ocenjuje da Evropska unija pravi važan pomak kroz Digital Services Act, koji prvi put ozbiljno govori o „sistemskim rizicima“ koje platforme mogu da proizvode – od govora mržnje i dezinformacija do radikalizacije mladih i uticaja na mentalno zdravlje.
„EU više ne polazi od ideje da su algoritmi neutralni, već prepoznaje da sistemi preporuka aktivno ‘guraju’ sadržaje koji izazivaju jake emocije i reakcije. Mi smo privilegovani jer se u Evropi traže adekvatna rešenja za zaštitu“, navela je Janković.
Srbija, međutim, zaostaje. Domaći zakoni prepoznaju klasične oblike pretnji i uvrede, ali ne i situacije u kojima se poniženje širi kroz mimove, deepfake sadržaje, Telegram grupe ili algoritamsko pojačavanje mizoginih i ekstremnih sadržaja. Ni odgovornost ni zaštita žrtve nisu dovoljno jasno definisani.
Posebno mesto u razgovoru zauzela je ironija kao sve češći kanal za širenje ekstremnih stavova.
„U pojedinim online zajednicama koriste se šale koje deluju kao apsurdan humor, a zapravo nose jasne ekstremističke poruke za ljude koji razumeju kontekst. Na TikTok-u i Redditu često se dele ‘ironični’ klipovi u kojima se žene predstavljaju kao manipulativne, lažne žrtve ili osobe koje su same ‘izazvale’ nasilje koje trpe“, rekla je Brankica Janković.
Janković objašnjava da ekstremne ideje danas retko dolaze kroz direktnu propagandu. Daleko češće se pakuju u formu mima, TikTok klipa ili „ironične“ šale koja na prvi pogled izgleda kao bezazlen internet humor.
„Ako mlada osoba svakodnevno gleda takav sadržaj, kaže ona, vremenom počinje da usvaja ideju da je ponižavanje žena nešto smešno, normalno ili čak društveno nagrađeno“, istakla je.
Institucije se u takvom okruženju suočavaju sa najtežim pitanjem – kako reagovati na sadržaj koji nije ni direktan govor mržnje, ni potpuno neutralan humor. Janković smatra da institucije ne smeju da gledaju samo bukvalno značenje jedne rečenice ili jednog mima.
„Važno je sagledati širi kontekst: kome je sadržaj namenjen, kako se širi, kakav efekat proizvodi i da li doprinosi ponižavanju, isključivanju ili normalizaciji mržnje. Reakcija ne treba da bude samo kaznena – potrebni su i obrazovanje, medijska pismenost i razumevanje načina na koji funkcionišu algoritmi i internet kultura.“
Na pitanje šta bi svaka mlada osoba trebalo da razume o algoritmima, Janković je direktna:
„Algoritam nije vaš prijatelj, niti neutralno ogledalo onoga što volite. Njegov glavni cilj je da što duže zadrži vašu pažnju. Ono što vam se pojavljuje na feed-u nije ‘ceo svet’, nego pažljivo složeno digitalno okruženje napravljeno da vas što duže zadrži online.“
Digitalna pismenost, naglašava, znači daleko više od poznavanja aplikacija – važno je razumeti ko oblikuje ono što gledamo, zašto to gledamo i kako to utiče na naše stavove, emocije i odnose sa drugim ljudima.
Na kraju, govoreći o tome kako izgraditi digitalni prostor koji istovremeno čuva slobodu izražavanja i štiti od manipulacije, Janković poručuje da to dvoje nisu suprotnosti.
„Bez pouzdanih informacija, bez transparentnosti i bez zaštite od organizovane mržnje, dezinformacija i algoritamske manipulacije, ni sloboda izražavanja više nije stvarno slobodna. Svaka krajnost u postupanju može se vratiti kao bumerang“, zaključila je ona.