Plastična mrežica sa jabukama od pola kilograma i kutija za slanje paketa koja je više od pola prazna. Ni jedno ni drugo posle 2030. godine neće smeti na tržište Evropske unije, a to pravilo se tiče i proizvođača iz Srbije koji na to tržište izvoze. O ovome i drugim važnim pitanjima bezbednosti hrane, na predavanju u Evropskoj kući Niš govorio je Nenad Budimović, doktor veterinarske medicine i sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda pri Privrednoj komori Srbije.
Reč je o evropskoj uredbi o ambalaži i ambalažnom otpadu, koja se primenjuje od avgusta ove godine. Zabrana jednokratne plastične ambalaže za prethodno upakovano sveže voće i povrće lakše od kilograma i po počinje da važi od početka 2030. godine, kada i pravilo da prazan prostor u zbirnoj, transportnoj i ambalaži za internet prodaju ne sme da pređe polovinu zapremine. Razlog su, kaže, transport i ekološki učinak, jer manja zapremina znači više proizvoda u istom kamionu.
Predavanje je održano u okviru ciklusa „Budućnost hrane“, koji Evropska kuća Niš realizuje sa Naučnim klubom Centra za stručno usavršavanje Niš, pred velikim brojem učesnika.
Ambalaža je, međutim, samo deo priče. Od njive i farme do kupca ima šest koraka: proizvodnja sirovina, njihov transport, prerada, čuvanje, ponovo transport, i tek kao šesti maloprodaja, kada kupac dolazi u kontakt sa proizvodom. Svaki od njih je kontrolna tačka sa sopstvenim podtačkama, i kada se jedan proizvod rastavi na te korake, kaže Budimović, vidi se koliko toga može da krene naopako.
Na samom početku razdvojio je dva pojma koja se u svakodnevnom govoru mešaju.
„Kvalitet i zdravstvena bezbednost su dva potpuno različita pravca, ali se dopunjuju. Ono što je kvalitetno ne mora da bude zdravstveno bezbedno, i obrnuto“, objasnio je Budimović.
Kukuruz, na primer, može da bude savršeno bezbedan, a nekvalitetan, i obrnuto. Oba pojma su uređena pravilnicima, domaćim koji se usklađuju sa evropskim, i za svaki proizvod postoji minimum ispod kojeg se ne sme ići. Zato je fokus na HACCP sistemu, sistemu kontrole opasnosti i kritičnih kontrolnih tačaka u proizvodnji. Ranije se kontrolisao krajnji proizvod, danas se kontroliše proces u toku proizvodnje, pa se može reagovati odmah. Ako zapis pokaže da temperatura nije bila dobra, proizvod se zaustavlja u ranoj fazi, a ne tek posle pakovanja.
Iako se često misli drugačije, pravila jednako važe za velike i male proizvođače.
„Proizvodnja malih količina ne oslobađa nikoga odgovornosti. Da li je neko napravio sto litara jogurta ili sto hiljada litara jogurta, odgovornost je ista kada se nađu u maloprodaji“, naglašava Budimović.
Govoreći o aditivima, on je naglasio da industrija bez njih ne može, ali da kontrola mora da postoji, naročito kada je reč o deci. Budimović upozorava da dete koje u toku dana popije čašu gaziranog soka i pojede kesicu čipsa i kesicu gumenih bombona može da se približi maksimalnoj dnevnoj dozi dozvoljenih aditiva. Prema njegovim rečima, aditivi se sabiraju, pa se i manje količine iz više proizvoda nadovezuju jedna na drugu. Dodatni problem je to što u proizvodnji malih količina rade ljudi koji često nemaju prehrambenu struku, a aditivi nisu oblast u kojoj improvizacija prolazi. Nisu ni međusobno zamenljivi: kod suhomesnatih proizvoda, koji ne idu na termičku obradu, koriste se drugi nego kod barenih, kao što su viršle i parizer.
Posebnu pažnju privlače nedoumice u vezi sa oznakama „organski“, „bio“ i „eko“. Budimović naglašava da one nisu stvar izbora proizvođača nego su pravno zaštićene i u Evropskoj uniji i u Srbiji, koja je tu oblast nedavno uredila novim zakonom usklađenim sa evropskom uredbom. Smeju da stoje samo na proizvodu proizvedenom po tim pravilima, uz sertifikat ovlašćenog kontrolnog tela.
Logiku koja se u praksi često sreće sveo je na jednu rečenicu: „ovo je moj bio proizvod, organski je zato što ovca pase na hiljadu petsto metara“. Reči poput „prirodno“ ili „domaće“ nisu regulisane i može ih napisati svako.
Budimović na prvo mesto stavlja edukaciju potrošača, od dece u osnovnim školama do penzionera, sa trudnicama, bebama, malom decom i sportistima kao grupama koje zahtevaju posebnu pažnju. Sertifikacija bi trebalo da postane rutina, uz pristupačne cene sertifikacionih kuća i obuku malih proizvođača.